Ovo je iskustvo moje dobre prijateljice koja ne koristi internet, pa ga postavljam u njeno ime: Čitate sagu o trijumfu života jednog malog crnog mačora po imenu Marchello.

Pronađen je u kontejneru leta 2015. bačen i ostavljen. Imao je ptozu oka, povredu rožnjače drugog oka tešku povredu kičme zbog koje je vukao zadnje noge. Bio je mali, malecki, star svega par nedelja. Borba za oporavak je trajala godinu dana. Vrhunac poverenja je bio kada je sam dolazio da mu ukapam kapi u oči. Vežbali smo zadnje noge, samouko sam ga masirala svakodnevno, on je počeo lagano da se oslanja na zadnje šapice, da hoda, trči i skače. Pobedio je. Sledećeg leta tragično se zaljubio u jednu neuglednu, žutu, ofucanu mačku. Epilog ljubavi je izčupana garnišna iz dnevne sobe i Marcellova kastracija, pa je tako postao Zumbul-Aga. Živeli smo svi mirno, srećno i veselo, pregrmeli mačji grip, pad sa drveta kada je polomio karpalne koščice i zamenili mu ih metalnim spinom. Ujed nekog psa kada je malčice virnuo van kapije, pa zamalo ostao bez repa.  I tako... sa tri felerične šape, nefunkcionalnim repom koji je visio kao parče kanapa, radovao se predstojećem proleću. Čvrsto sam rešila da će ići po dvorištu sa tregerima i pod nadzorom, ali pogled kada je na njegovo uvce sleteo leptir, pa njegov razdragani skokić su za nezaborav. Ta ljubav prema svemu što ga okružuje je presudila - neka živi još samo jedan dan, ali neka bude srećan i svoj. Tregeri su postali prošlost, a on slobodan i obazriv.

Sve dok pre dva meseca nije dobio zatvor. Klizme, klistiri, laksativi. Ostavljen u bolnici do odluke da li će biti operacije creva. Prestao da jede, da pije vodu, ne ustaje, ne oglašava se...Nakon jedne posete, bilo je više nego očigledno da on prelazi na onu stranu duge. Šetam do kasno u noć po sobi i tražim rešenje. Ooooo kako sam samo bila glupa, pa pas nam je pre par godina spašen sigurne smrti od štenećaka REKONEKCIJOM.

 

Zovem Ivana u 23:45, javlja se, kreće prva seansa. Završava je neposredno pred ponoć. Daleko je jutro...a onda javljaju mačak se otpušio. Zovem Ivana i kažem, pobedićemo, moramo, on je fajter u srcu. Odlazim za Bg, nosim mu hranu ne bi li počeo da jede. Mazim ga, on ustaje, prede. Oooo silo nebeska, koliko snage, ljibavi u tom malom telu. Uveče je druga seansa - javljaju mačak počeo da mokri. Bravo Makice, hvala Ivane. Seansa treća - javljaju Maki jede i pije vodu. To je to, moj Feniks kreće sa letom iz pepela. Ivane uspevamo. Odlazim da molim da ga puste kući, dovoziću ga na kontrole, a Ivan će nastaviti sa seansama. Stižemo kući, on ima 2,8kg, a imao je 4,2kg, leluja izgleda kao da je u dve dimenzije. Ivan kreće sa svakodnevnim seansama. I tako danima. Maki je sve bolje i bolje svakog. Nakon 7 dana je toliko oporavljen, da su na kontroli iznenađeni njegovim stanjem.

Na Ivanovo “počinjemo za 3 minuta“ Marchello sam odlazi na sprat, leže u krevet i čeka. Zna da su tu Ivan i Rekonekcija. Sam silazi kada Ivan javi da je seansa završena. Priroda i energija su čudo. Životinje je najbolje osećaju jer su rasterećene od loših upliva misli i predrasuda. Nakon 10 dana odlazimo na kontrolu-sada kažu Maki je bez greške.

Marchello je posle treće seanse postao opet funkcionalan. U međuvremenu uz oporavak dogodilo sa nešto što je realno nemoguće. Njegova stara povreda (izčupan rep) je sad u fazi regeneracije, nakon 4 godine. On sada više nema mlitavi kanap koji nevoljno visi, rep mu je u korenu vidno odvojen od tela pri hodu. Povremeno kada uspe da ga celog ukruti napravi njime zamah.

Regeneracija oštećenoh nerava i moždine? Naš izdresirani razum kaže da to nije moguće. Marchello uz Ivana i Rekonekciju ruši sve granice. Svakim danom i mi rastemo sa njim. Iz iskustava bližnjih uverila sam se da Rekonekcija popravlja i vraća u prirodni tok razdešenosti, vraća nas u sopstvenu ravnotežu matricu da bi bili srećni i živeli večno.

Ja ne znam koju bih reč mogla da upotrebim osim, jednostavnog toplog ljudskog: IVANE BESKRAJNO HVALA